BANKOVIĆ I OSTALI PROTIV BELGIJE I 16 DRUGIH ZEMALJA UGOVORNICA

NATO - BOMBARDOVANJE ZGRADE RTS

TUŽBA NIJE DOPUŠTENA

Evropski sud za ljudska prava je doneo odluku o dopuštenosti tužbe u slučaju Banković i ostali protiv Belgije i 16 drugih zemalja ugovornica. Sud je jednoglasno doneo odluku o nedopuštenosti tužbe.

Osnovne činjenice

Predstavka je podneta od strane šest jugoslovenskih državljana, koji žive u Beogradu, Savezna Republika Jugoslavija. Vlastimir i Borka Banković, rođeni 1942. i 1945. g. podneli su tužbu u svoje i u ime svoje preminule ćerke, Ksenije Banković. Živana Stojanović, rođena 1937. g. podnela je tužbu u svoje i u ime svog preminulog sina Nebojše Stojanovića. Mirjana Stoimenovski podnela je tužbu u svoje i u ime svog preminulog sina Darka Stoimenovskog. Dragana Joksimović, rođena 1956. g. podnela je tužbu u svoje i u ime svog preminulog supruga Milana Joksimovića. Dragan Suković podneo je tužbu u svoje ime.

Slučaj se odnosi na NATO bombardovanje zgrade Radio Televizije Srbije, kao jednog od ciljeva tokom bombardovanja Jugoslavije za vreme konflikta na Kosovu. U ranim jutarnjim časovima 23. aprila 1999. g., jedna od zgrada RTSa, u Takovskoj ulici je bombardovana. Dva od četiri sprata zgrade su se srušila i šesnaest ljudi je poginulo, uključujući Kseniju Banković, Nebojšu Stojanovića, Darka Stoimenovskog, Milana Joksimovića i još šesnaest ljudi među kojima i Dragan Suković.

Tužba je podneta protiv sedamnaest država, članica NATOa, koje su takođe potpisnice Evropske Konvencije o ljudskim pravima.

Tužba

Tužioci su istakli da je bombardovanjem zgrade RTSa, prekršen član 2. Evropske Konvencije (pravo na život), član 10. (sloboda izražavanja ) i član 13. (pravo na delotvoran pravni lek).

Postupak

Predstavka je podneta u oktobru 1999. g. dana 24 oktobra 2001. sud je počeo raspravu o dopuštenosti tužbe, ispitujući da li su ove države odgovorne u ovom slučaju s obzirom da su NATO snage bile pod komandom vlada tih država i da li su tužioci iscrpli sve moguće pravne lekove u skladu sa članom 35. stav 1. Konvencije.

Odluke

Restriktivnim tumačenjem ''nadležnosti'' u članu 1. Konvencije, sud je istakao da je sa stanovišta međunarodnog javnog prava, nadležnost države prvenstveno teritorijalna, ali da jurisdikcija može da se prostire i van državne teritorije, i da je tada ograničena suverenim pravima drugih država.

Sud je istakao da smatra da se definisanje nadležnosti mora restriktivno tumačiti, i da se nadležnost pravnog sistema jedne države uglavnom poklapa sa granicama državne teritorije, a da su slučajevi proširenja nadležnosti i van državne teritorije izuzetni i da zahtevaju posebna opravdanja i posebne okolnosti u svakom pojedinom slučaju.

Sud je pronašao da se ovo pitanje još nije postavljalo u primeni Konvencije, od njene ratifikacije i da ne postoji izraženo mišljenje država ugovornica o vanteritorijalnoj nadležnosti i odgovornosti koje bi moglo da bu de relevantno u ovom slučaju. Iako je bilo više vojnih misija u kojima su države ugovornice delovale van svoje teritorije (između ostalih u Zalivu, Bosni i Hercegovini i SRJ) nijedna od njih nije izrazila svoj stav o pitanju nadležnosti u preduzetim akcijama, niti istakla da je u tim situacijama derogiran član 1. u saglasnosti sa članom 15 (derogacija u vanrednim okolnostima).

U vezi tvrdnji tužilaca da postoji obaveza država potpisnica Konvencije, prema članu 1. da omoguće upotrebu prava garantovanih Konvencijom, u onom stepenu i na način koji postoji u bilo kojoj situaciji delovanja van svoje teritorije, Sud je smatrao da bi onda to značilo da bi za svakog ko je pogođen nekim aktom koji se može pripisati državiugovornici, ma gde u svetu to bilo i gde se posledice osećale, bila odgovorna ta država.

Sud je smatrao da se tužioci ne mogu pozvati na član 1. Konvencije, kada tvrde da postojeća obaveza države potpisnice da se obezbede poštovanje prava i sloboda garantovanih Konvencijom, može da bude prilagođena datim posebnim okolnostima delovanja van teritorije. U svojim tvrdnjama tužioci nisu objasnili značenje reči " u okviru svoje jurisdikcije" iz člana 1. tako da su ispale suvišne i lišene svakog smisla Sud je istakao mišljenje da su tvorci Konvencije smatrali da tumačenje nadležnosti treba da bude tako široko, kao što tvrde tužioci, usvojili bi sadašnji tekst člana 1. Ženevske Konvencije iz 1949. g.

Sud je takođe istakao da su tvrdnje tužilaca izjednačile pitanja da li neko potpada pod nadležnost određene države i da li se neko može smatrati žrtvom povrede prava garantovanih Konvencijom. Ovo su potpuno posebna pitanja i preduslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se mogla tražiti zaštita, pozivajući se na Konvenciju.

U vezi sa pitanjem da li bi isključenje odgovornosti određene zemlje prema tužiocima omelo javni poredak koji uspostavlja Konvencija i ostavilo pravnu prazninu u sistemu zaštite ljudskih prava, sud je podvukao poseban karakter Konvencije kao sredstva zaštite individualnih ljudskih prava i njene uloge nadzora i obezbeđenja izvršavanja obaveza preuzetih Konvencijom.

Konvencija je višestran ugovor koji ima isključivo regionalno važenje u odnosu na države potpisnice i odnosi se na njihov pravni prostor u taj pravni prostor ne ulazi Savezna Republika Jugoslavija. Konvencija nije predviđena da bude primenjivana širom sveta, čak i kada se radi o postupcima država ugovornica.

Tako da je sud smatrao da ne postoji relevantna veza između nadležnosti država potpisnica i žrtava bombardovanja, i da se ne mogu pozivati na Konvenciju i obaveze država prema Konvenciji da bi istakle odgovornost tih država i stoga je bilo nepotrebno ispitivati ispunjenje drugih formalnih pretpostavki o dopuštenosti tužbe.